>>> Intervju sa Brankom Babićem, osnivačem, vlasnikom i direktorom preduzeća Omniprojekt, povodom obeležavanja jubilije „30 godina rada“. Autor: Milena Zisk, novinar VRT

Naša delatnost nema nikakvog uticaja na turističku ponudu Vrnjačke Banje. Mi se bavimo sofisticiranom tehnologijom, projektnim inženjeringom, koji podrazumeva da nam kupac dostavlja svoje probleme, a mi mu nudimo naše rešenje. Specifični smo po tome što svako rešenje koje ponude naši inženjeri, mi možemo i da proizvedemo u sopstvenom proizvodnom pogonu, po potpuno kontrolisanim i strandardizovanim uslovima. Radi se o čistim tehnologijama, koje nas isključuju kao potencijalne zagađivače koji mogu da remete ambijent Vrnjačke Banje u bilo kom smislu.

Iako je početak bio u neizvestan, nakon donešene odluke više nije bilo povratka nazad. Moja razmišljanja su tada bila takva, da nisam video drugu mogućnost, nego da svoju sudbinu uzmem u spostvene ruke, ne očekujući da će za mene to uraditi neko drugi. Odluka je bila beskompromisna, a srećna okolnost u tom trenutku je bila blizina Prve Petoletke, sa dovoljno kvalitetnih kadrova sa željom da mi se pridruže u stvaranju Omniprojekta. U prvo vreme tih 90-tih godina smo se snalazili, sa mukom probili na rusko tržište, ali od početka krasila nas je bila upornost i jasno opredeljenje da ostvarimo cilj.

Ne znam kako su oni razmišljali, ali ja sam se trudio da ljudske resurse pre svega nalazim u okruženju. Najveći broj inženjera bio je sa Mašinskog fakulteta u Kraljevu, što je bilo dobro i za nas i za njih. Nudili smo im uslove koji su im bili primamljivi jer su im bili ostvarenje stručnih ambicija, ali i obezbeđivanje životne egzistencije. To je bila motivacija velikom broju mladih ljudi koji su odlučili da ostanu u Omniprojektu i pored magnetne privlačnosti Beograda i drugih velikih gradova. Danas imamo 20-tak mašinskih i elektro inženjera, pravnika i ekonomista na rukovodećim ili izvršnim funkcijama koji su uglavnom iz okruženja, ali imamo i slučajeve sručnjaka koji su došli iz Beograda.

Naše tržište je vezano za ciljne grupe koje smo definisali na osnovu opreme koja im je potrebna. Osnovna, i za nas najvažnija ciljna grupa, od početka je bila farmaceutska industrija, najviše iz razloga što u to vreme nije bilo konkurencije koja je mogla da ponudi opremu za pakovanje u kvalitetu proizvođača sa zapada. Prirodno, počeli su da se pojavljuju i proizvođači iz prehrambene, hemijske, petrohemijske, kozmetičke i drugih industrija, a s obzirom na limitiranost srpskog tržišta, neminovan je bio izlazak na inostrano, pre svega rusko tržište, gde smo u kontinuitetu od 1997-2008.godine imali svoje predstavništvo. Naravno, otvorilo se i tržište Ukrajine i Belorusije, kao i tržište eks-Jugoslavije. Ipak, najveći uspeh nam je izvoz u države Evropske Unije, pre svega Rumuniju i Nemačku, a odnedavno i Veliku Britaniju, gde smo čak potpisali i ugovor o predstavništvu Omniprojekta.

Standarde morate da ispoštujete čak i na domaćem tržištu, ali standardi u EU naročito u farmaceutskom sektoru su najzahtevniji. Ono po čemu se mi izdvajamo je što smo sve standarde i validacione protokole koje smo usvojili na tim mašinama, preneli kao interni standard u proizvodnji za svakog kupca, za svako tržište i za sve grane industrije.

Ja sam uvek voleo da kažem da nam se do sada nikada nije desila stvar koja nam se „otela“ i, ne računajući neke sitne probleme, ne mogu da se setim projekta ili izazova koji nismo uspešno realizovali.